Sasvim običan dan.
Pun pehova doduše ;)
Ustajem u 6 h ko vampir, smrzavam se, prozori su odškrinuti da bi se izluftiralo od sinočnjeg gošćenja, pušenja cigareta.
Mačke odlepile, mjauču, hoće da jedu, da piju vode, da “pričaju” sa mnom.
Maskarom trepnem na donji hapak, auć, briši, obrisa se i kortektor, liži kapak, nadolepi korektor. Sredi te donje trepavice.
Budi mi se Čovek, nadrndan i on kao ja, imamo neku diskusiju kojoj nije vreme. Tako rano ljudi treba da se dogovaraju maksimum oko toga šta će da jedu.
I tako diskutujemo ceo cabn oko gluposti i na kraju se sve završi sa “volim te, i ja tebe, cmok, cmok” i cela ta svađa bila je glupa i oko gluposti, ali šta će ljudi koji su usmereni jedni ka drugima, sa kojima dele i sreću i nervozu.
Pa baš to, pored toga što uživaju zajedno, oni su toliko zajedno da počinju i da riču jedni na druge.
Strašno je to, stresno i zamara, a ishod je uvek isti - pomirenje.
U stvari, da vidimo zašto komplikujemo sebi živote.
Osim ako ne psotoje neki konkretni problemi zbog kojih bismo se opravdano nervirali, treba nas sve tući.
Imamo šta da jedemo, imamo šta da pijemo, obučeni smo, obuveni, imamo krov nad glavom, zdravi smo, imamo voljenu i ljubljenu porodicu, prijatelje, srećni smo u ljubavi, još ako imamo kućne ljubimce! Ihaj!
A naše žalbe se odnose na - ko če šta da uradi, ko će da ode u kupovinu, ko će da plati račune, ko nije uradio ovo ili ono, kad i kako.
A zašto nam je to važno (osim što smo mahom control frikovi)?
Uglavnom zato što smo nezadovoljni nekim svojim učinkom, što pokušavamo da reflektujemo na okolinu, a to sve jer smo optimisti.
Da, optimisti.
Jedno zanimljivo istraživanje s decom je odličan primer za to. Dali su deci činije pune vode - do vrha. I onda im rekli da pređu neku distancu, ali da ne prospu vodu. Naravno, deca su se gegala i sva su prosula po malo vode.
Kad su ih pitali zašto se to desilo, većina odgovora je glasila - duvao je vetar, zemlja je neravna, prepunjena je činija, nije dobra ova moja činija, a samo je jedno dete odgovorilo da je ono samo krivo zato što je prosulo vodu.
Ispostavilo se da taj dečak dolazi iz porodice u kojoj su poremećeni porodični odnosi i gde se dete oseća zapostavljeno.
Svi IZGOVORI ostale dece označeni su kao optimizam.
Naći za sebe neki izgovor, ne kriviti sebe.
E sad, u tome ne valja preterivati. Treba preuzeti odgovornost za svoje postupke, ali ne baš sve i uvek. Treba malo sebe braniti, maar i na račun vetra.
Ali ne i na račun ljudi koje volite.
Da ih ne bi neki vetar odneo.
U prevodu, treba me tući zbog preteranog optimizma ili čak, kako moj čovek kaže - demagogije. :D
Нема коментара:
Постави коментар