Šta ti je moć sebičluka

Danas sam izašla u šetnju, odavno nisam išla besciljno, posebno ne po ovakvom vremenu.

Subota po podne, bljuzgavica. Neverovatno je koliko može da vam bude drago što je loše vreme kada nigde ne žurite, nigde ne morate da budete u određeno vreme. 

Šta ti je moć sebičluka.

Kada ne bismo bili tako prokleto i stalno u žurbi, u nekom kašnjenju, nekakvim rokovima, kako bismo voleli svoj grad i svoju ulicu koje smo videli više hiljada puta. 

Bljuzgavica mljacka pod gumenim čizmama, tek poneki prolaznik. Zastajem na dobro poznatim mestima, samo stojim, slušam tišinu, neverovatan mir u inače prometnim ulicama. Da li je zbog blata ili subote su opet pustili neki otrov u vazduh, ne znam, ali sviđa mi se. Sve je nekako jasnije, sve je drugačije, u stvari, ja sam drugačija, u stvari, drugačija je moja koncentracija. Um je prazan, pa može da primi nešto novo.

Na ono čime ste okruženi ne obraćete pažnju. Kao što ima ljudi koji žive u Parizu, a nikada nisu posetili Luvr ili se popeli na Ajfelovu kulu. Prosto tu je, nigde neće da pobegne, zašto uopšte da žurim? Sve dok ne bude prekasno. 

Sad tek primećujem da ona kuća pored koje prolazim svakog dana ima samo jedan prozor na prednjoj strani, a ono čudno staro zdanje sa desne strane me tera da prvi put posle 28 godina saznam čemu je služilo, a ova bela kućica odmah ispod krova ima red pločica ispisanih slovima koja mi nisu poznata. 

Nastavljam da hodam do parka preko puta, pa u ulazim u ulicu paralelnu s mojom, koju sam oduvek volela iz nekog razloga. I ona je duga dva kilometra, kao mnoge ulice u Pančevu. Samo pravo, samo ravno.

Sa blatnjavim čizmama, pravo kroz duboku baru, ka kući, da nekome ovo ispričam. 

Ne znam da li vas zanima nešto drugo osim onoga što već znate, ali sledeći put kad krenete negde peške, ne gledajte dole ili pravo. Pogledajte gore, u vrhove zgrada, drveća... Svideće vam se ono što budete videli. 

Budite malo sebični ovog vikenda.