Znate ono kad se uspori vreme? Kao slow motion vidite,
čujete i krećete se. I lepo vam je.
Kao u nekom čamcu, ušuškani. Kao da vas ima dvoje. Jedan ti
koji je pod stresom, sa mnogo obaveza, briga i tuga i jedan nekako talasast.
I tada pevušite ili slušate neku laganu muziku i ništa vas
ne dotiče, ništa ovozemaljsko.
Ne znam da li da uporedim taj osećaj sa melanholijom, setom,
odsutnoću, spokojem... ili da izmislim naziv koji bi ga opisao. Samoplovljenje,
samouplovljavanje...
Da, ljuljuškate se i prelepi ste i volite samog sebe, u
stvari, u miru ste sa samim sobom.
Kada kao slojeve luka sljuštite sve što se taloži na vama od
ranog jutra, tako da do večeri postanete jedna ogromna, preteška glava luka.
I ništa vas ne nervira. Čak se pitate kako su vam te stvari
obično smetaju – kada vas neko gura u autobusu, kad neko vodi duge privatne
razgovore telefonom na poslu, kad neko ne zna ono što vi znate odavno,
nepravda, prljava igra, buka, vriska dece, manjak vremena.
Baj d vej, manjak vremena ne postoji, ono teče
neminovno, intervenisali mi ili ne.
Samo je pitanje - ne kako ćemo ga iskoristiti - već da li
ćemo u njemu uživati.
Koliko ste se samo na poslu zagledali u sat računajući još
koliko morate da provedete tu, pa vam lakne što je prošlo više od pola smene?
Radujemo se što nam vreme prolazi. Jako zanimljivo. Kapiram
kad sam se približi „sudnji dan” da se nećemo baš toliko radovati. Ili možda
hoćemo. Ponekad mi se čini da stari ljudi znaju nešto što neće da nam kažu.
I obično dok se tako ljuljuškamo, valjda zbog osećaja da smo
kao na vodi, a i zbog toga što smo malo zasekli kroz koji sloj glavice luka – zaplačemo.
Ne iz nekog posebnog razloga, nego kao kad tresete ćebe od
prljavštine.
Samo izađe, bilo da ste kod kuće, na ulici, na poslu, na
fakultetu.
Nemate vi tu mnogo izbora.
A kad istreseš to svoje „prljavo ćebe“, ostaneš sam, kao što
si, uostalom, uvek, ni prostor ti nije bitan, ništa nije preveliko ni premalo.
Nisi gladan, ne želiš da razgovaraš ni sa kim.
Priču vodi tvoje drugo ja – glavica luka, a ti ćeš prećutati
dan da bi opet mogao nešto da kažeš – možda već sutra.
Нема коментара:
Постави коментар