Danas ne radim do uveče.
Leškarim.
Eno mi ga laptop kod nogu.
Čeka me strpljivo, umiljava se...
Trebalo bi bar da pregledam mailove. Ali kada pružim ruke ka
njemu zaboli me stomak.
Neprijatno mi je.
Ovo pišem na papiru.
Ne mogu, ne mogu da ga uključim, ne mogu da perem sudove, ne
mogu da peglam, ne mogu da odem u prodavnicu, ne mogu da odem do grada da
overim zdravstvenu knjižicu.
Samo bih ležala.
Nisam u depresiji, iako tako zvuči.
Samo mi se samuje.
Nikad nisam sama.
Od toga može da se cikne. Bar ja osećam kao da ću
poludeti.
Strašno sam se uželela sebe.
Zato ne mogu da izađem iz kuće do uveče, kada budem morala. Čak me i notifikacije s društvenih mreža koje pište iz
telefona štrecaju.
Da li gubim razum?
Ne, samo sam pod stresom. Ni zbog čega konkretnog i zbog svega.
Ali ima nečeg umirujućeg u osećaju strujanja hemijske po
papiru.
Skoro kao prijatno češkanje.
Znam neke ljude koji koriste papir i olovku samo kad nema
struje ili im se isključi telefon, a moraju da zapišu nešto.
Ali i one koji ne poseduju papir i olovku.
Ја, recimo, sakupljam rokovnike, sveske, blokčiće, a po fiokama i policama taložim one popunjene.
Crtam po njima, pišem, škrabam.
Kuckanje po kompu je skoro kao maštarija.
To znaju ljudi kojima je nekada "crkao" komp ili
eksterni hard ili nešto treće.
Sve što su pisali, stvarali, svi projekti, fotografije,
dokuimenta – sve je nestalo.
I onda sledi spasavnje onoga što se spasti može, što obično
nije ni jeftino,a često spasilac ne uspe da vam vrati sve podatke.
Ok, preživi se i to.
Ali papir ne može tek tako da pukne, iako može da se iscepa.
Papir sve trpi.
Živeo papir!
Нема коментара:
Постави коментар