Neobavezna veza žestoko nas zeza

To vam je još jedan fenomen modernog doba. Skoro svima poznat, u prevodu – skoro svi su to pokušali. Kažem pokušali jer je u tome nemoguće uspeti. 

Dakle, tvrdim da neobavezne veze ne postoje.

Hajde malo da vidimo zašto ja to tvrdim.

Kao viđate se sa nekim i strava vam je i onda počnete malo bliskije da se viđate i onda shvatite da biste kao nešto pokušali, ali ne želite da budete u vezi, tj. ne želite obavezu.

Da se sa tom osobom viđate kad vama odgovara, da imate seks, ali da joj „ne polažete račune“, da nemate emotivnu odgovornost, da nemate nikakve veze jedno sa drugim iako ste u nekoj vrsti veze.

A spona koja se stvara između dvoje ljudi koji imaju kakav-takav seks više od jednom, to nema veze. To ćemo da poreknemo. Mi nismo u vezi!

I to što vam se ta osoba očigledno dopada, čim provodite vreme sa njom i delite telesne tečnosti, nema veze, i to ćemo da zanemarimo jer smo mnogo moderni.

Ali da vidimo šta sve može da se desi.  

Scenario 1:

Jedan od dva korisnika ovog sporazuma odlepi i kaže nešto emotivnije nego što je dogovoreno, eto nama prve krize u vezi – neobaveznoj.

Šta sad? Ova druga – da kažemo, hladnija strana, ne zna šta da odgovori, gde da beži, pa se požali prijateljima/prijateljicama kako je to baš sranje što se ova druga strana zaljubila, a u stvari ego puca od zadovoljstva. Uta-ta, uta-ta, on/ona se zaljubio/la, a ja nisam.

I onda ta druga strana shvati da se vi tu nešto femkate i nađe nekog drugog i započne pravu vezu. I onda vi odlepite, pa se čak i naljutite što fokus više nije na vama.

Završava se tako što tvorci neobavezne veze više ne razgovaraju.

Scenario 2:

Jedna od „dogovorenih“ strana shvata da sve to i nije tako jednostavno. Posebno kad se nađe zajedno u društvu. Vide svog neobaveznog partnera/partnerku kako flertuje sa suprotnim polom i počinje malo da mu/joj se trza donji kapak, kao da će da se šlogira.

I prvom prilikom kaže neobaveznom dečku/devojci da želite nešto više.

Druga strana popizdi jer se nisu tako dogovorili.

Završava se tako što tvorci neobavezne veze više ne razgovaraju.

Scenario 3:

Dve strane se viđaju dok sve to ne izgubi smisao jer kad nema nekog nadograđivanja odnosa i on se, prosto, izliže.

A dve strane ili se odalje kao svemirska tela posle velikog praska ili promene dogovor – pretvore se u prijetelje.

Scenario 4 ili 5:

Shvate da se zapravo vole i ostanu zajedno do kraja života, što je scenario naučno-fantastičan danas...

Ili shvate da to ne ide i onda kao, šta, raskinu? Kako mogu da raskinu neobaveznu vezu kad nisu ni u kakvoj obavezi? Samo nestanu?

Scenarija je mnogo... ali nije stvar u scenarijima, nego u tome šta natera ljude da se uopšte dogovaraju oko toga kakav će odnos da im bude.

Zar nije to nešto prirodno, što se desi samo od sebe ili se ne desi?

Silovanje odnosa ne treba da bude početna opcija, ma kakav bio krajnji ishod.

I kada smo mi to postali tako proračunati u ljubavi?

Ok, kapiram kada ljudi trguju parama i imovinom, to je staro koliko i najstariji zanat, pa čak i emocijama, ali otkad se trguje zdravim razumom?

I da se osvrnemo lingvistički na termin „neobavezna veza“. Ako je veza, samim tim ne može biti neobavezna.

A možda je sve to samo stvar prirode današnjeg čoveka – da se ratosilja svih obeveza i spona i odgovornosti ,i da se zabavlja, dok ne primeti da je i besomučno zabavljanje i te kakva obaveza koja zahteva vreme, novac, energiju, posvećenost...

A to baš zvuči kao neka veza, zar ne?