I tako se bliži 20-ti, kad stižu mi platice, par dana možda
okasne...
Osećam, steže me nešto oko srca.
Blago sam depresivna u kombinaciji sa PMS-om – recept za
katastrofu.
Jadan moj dragi.
Na koga ću da dreknem ako ne na njega - ni krivog ni dužnog.
I svaki put ko nezdrava nemam pojma zašto sam nervozna.
A onda shvatim – nemam, bre, para.
U mislima mi se javlja spisak za kupovinu, šta mi sve treba.
A, u stvari, ništa od toga mi ne treba nego ja to želim.
Trebati i želeti - dva jako različita pojma koja uporno
mešamo.
Kad nemamo para sve nam „treba”, a kada konačno kupimo tih
nekoliko preko potrebnih gluposti onda ih ni ne koristimo. Stavimo u štek dok
nam zaista ne zatrebaju, za nekoliko meseci, kad slučajno naletimo na njih.
U stvari, ja patim od SPD-a.
Sindroma potrošačkog društva.
Dajte mi pare da bih ih potrošila na stvari koje mi nisu
potrebne.
To ti ide ovako: rmbaš kao konj, dobiješ platu i onda
svratiiš, recimo, u parfimeriju, kupiš deseti
karmin, četvrto mleko za telo, petu kremu za ruke...
I osećaš se sjajno, a onda zaboraviš da ti je to u torbi dok
ne dođeš sutra na posao i pokušaš da nađeš rokovnik u tašni. E, super, obraduješ se, staviš sve to u fioku
da ti ne smeta i radiš. Posle dve nedelje otvoriš tu istu fioku i ispod
gomilice omota od čokoladica i kafica nađeš svoj „ulov”.
I opet se obraduješ.
Poneseš ga kući - ponovo.
Usput sretneš drugaricu, odete na kafu, vadiš cigarete iz
tašne i naiđeš na pomenute dragocenosti.
Savršeno! Pokloniš drugarivi mleko za telo koje ti ne treba,
a verovatno ni njoj, ali radost davanja i primanja poklona nema veze sa
viškovima.
Plus - torba ti je lakša.
Eh, a ja sad ni za labelo nemam para.
Mada imam pet labela u šteku, ali razumete šta hoću da
kažem.
I kad dođe taj 20-ti ili par dana više, nema sile koja će me
zaustaviti na putu do svih tih lepih, sjajnih, mirisnih, mekanih stvari koje
moooram da imam.
Zbogom, okrutni svete, odoh u šoping!
Нема коментара:
Постави коментар