Moj jedini slobodan dan u sedmici.
Planiram da se odmaram
deo dan.
’Oćeš, al ’ malo
sutra!
U 11h neko kuca. Ok, ustajem.
U 12h dolazi drugi gost.
U 14h neko treći dolazi, što poslom, što prijateljski.
Konačno, stan se prazni u 16h.
I dok se operu sudovi, opegla veš... pade mrak.
Sad ću da kuliram –
kažem sebi.
Uzmem knjigu da čitam, posle pola sata sklapaju mi se oči.
Idem da spavam, samo 20 minuta!
I to nije loš presek dana, osim što sam ja isplanirala nešto
drugo.
Planovi su krivi za
pokvarene planove.
Da nismo toliko control frikovi da treba da isplaniramo kad
ćemo i kako da kuliramo, celo čovečanstvo bi bilo iskuliranije.
U stvari, takvi su samo ljudi koji ne žive u urbanim
sredinama.
Evo moja baba – ona živi u seocetu na jugu Srbije. Dok je leto ima dosta da se radi, kao i u gradu, puno radno
vreme. A onda dođe onih drugih šest meseci tokom kojih seljaci ne rade ništa. Kulira i baba.
I zdravija je od mene. A i od tebe, sigurno.
Mi u gradovima sve zakomplikujemo.
Previše je ljudi, previše zidova, previše zujanja iz raznih
elektronskih aparata, previše je kozmetičkih preparata... Suviše je namirnica
iz konzervi i plastičnih kutija, iz kesa...
Svega je suviše, a
opet nam svega fali.
Što više imamo, više
želimo.
Svega.
Jer mi vredimo više što su nam skuplje namirnice, prevozna
sredstva, odeća, obuća, šminka...
Beda, jednostavno,
nije opcija.
Kako ću pred svet sa anonimus markom šminke, kako ću pred
svetom da kažem da je polovina (možda i više) moje garderobe iz second hand
shopa ili je nasleđena, kako ću na „bal“ autobusom, kako ću da priznam koliko
mi je niska plata?
Pa lepo.
Ko car!
Što nas vraća na moje planove za nedelju.
Ne, ja nedelju ne provodim opuštajući se u spa-centru. Nedeljom sam kod kuće, ako imam sreće. Ne idem nigde, ne dolazi mi niko, oporavljam se.
Oporavljam se jer i car to mora ponekad da odradi. Osim kad
mu (svake nedelje) nešto pokvari silne planove.
Jer ovaj car nema ličnog asistenta.
A mora i mačke sam da hrani.
A i carstvo neće samo da se usisa i oriba.
Нема коментара:
Постави коментар