Voajer sam! Ne kuni me, majko!

  

– Gledaj svoja posla – tako su me učili mama, tata, baka, deka i ostali ljudi zaduženi za moje vaspitanje. 

Ali avaj, ja nemam mira. 

I dok gledanje svog posla primenjujem na privatni i poslovni život, kad izađem na ulicu ko da se otrgnem s lanca. 

Vidi ono, vidi ovo, sve šareno, nadražuje čula. Da poludi čovek. 

U psihoterapijske svrhe, sada ću priznati šta sve volim da špijuniram, a onda, ako smete, priznajte i vi. 

Voajerska interesovanja: 

• Virenje u tuđe prozore 

• Gledanje u tuđe tanjire

• Šta ljudi bacaju u kontejner

• Šta ljudi vade iz kontejnera 

• Poruke koje kucaju poštovani putnici u javnom prevozu

• Posmatranje ljudi u banci, pošti, pekari, kafani... 

• Špijuniranje profila na Fejsbuku

Pa da počnemo: 

VIRENJE U TUĐE PROZORE
Idem ulicom, gledam, jelte, svoja posla. Onda vidim pale se svetla u kućama i stanovima, pada mrak. Usporim malo, vidim kroz jedan prozor ženu kako sprema nešto u kuhinji, pitam se šta to ima za večeru. Kakva je kuvarica ta žena, da li je udata, da li ima decu, čime se bavi, koji toalet papir koriste ukućani...
Idem dalje, kroz prozor jedne trošne kućice vidim muškarca u srednjim 40-im i starca kako leži pokriven. Stariji muškarac gleda TV, Vućić, dobro je da ne čujem šta priča. Mlađi muškarac ljušti krompir.

GLEDANJE U TUĐE TANJIRE 
Sedim u restoranu, čekam hranu. Porodici za susednim stolom već stiže klopa. Da vidim šta jedu. Mama uzela lignje, deca pljeskavice i krompiriće, tata soma sa krompirom i blitvom. Veliki se hrane zdravije od malih, valjda. Da li ova porodica često jede u restoranu ili slave nešto? Deca jedu prstima, gađaju se krompirima, pipaju sve svojim lepljivim prstima. Malo mi je bljak. Okrećem glavu da vidim šta jedu deda i unuka za stolom s druge strane.

ŠTA LJUDI BACAJU U KONTEJNER
Krećem na posao, komšinica ide ispred mene, obučena ko sad da je sišla sa modne piste – kvalitetan kaput, duboke čizme sa visokom štikom, kosa savršeno isfenirana, oko nje oblak parfema. A u ruci ogromna kesa puna smeća iz koje curka nešto. Suprug ili dečko je čeka kod „audija”, u crnom odelu. Pokušavam da vidim šta ima u toj kesi. Nazirem neke tetrapake, ostatke od voća, ljuske od jaja. Pitam se da li ima tu ambalaže nekih ultra skupih proizvoda. Taman kad sam bila na korak od otkrića, ženica zafrljači onu kesetinu u kontejner.

ŠTA LJUDI VADE IZ KONTEJNERA
Vraćam se kući s posla. Mrak je. Neki čikica u pohabanom odelu, cipelama koje zjape i sa šeširom sa masnim flekama nagnuo se u kontejner, prebira dugačkim štapom. Izvadi nešto da vidi bolje na svetlu, pa ga baci nazad. Onda izvadi nešto drugo i stavi pola ubuđanog hleba pod mišku. Potom izvuče kesu, papirnu, neprovidnu, punu nečega. Obraduje se. Pokušavam da vidim, zastanem kao da izbacim iz stare račune iz džepova. Pogledam u kesu, puna starih igračaka – pohabane mede, raščupane barbike i išvrljane sveske.

PORUKE KOJE KUCAJU POŠTOVANI PUTNICI U JAVNOM PREVOZU
Ljuljušam se u busu, staje na stanici, ok, nije ušla kontrola, mogu da odahnem do sledeće stanice. Devojka do mene žvaće žvaku, ima oko 14-15 godina, naslonjena na šipku kuca na svom „ajfonu” sa obe ruke brzinom svetlosti. Piše: Ja danas ne idem na fiziku. Hoćeš da odemo kod Marka? Njegovi su na poslu do 5. Stiže odgovor: Ok, reći ću Milici da nas ne prijavi, duguje mi. Prsti opet kucaju, pa staju, brišu poruku. Napišu novu: Zvao me je Šone, pričaću ti. Stavlja telefon u džep, uzdiše, namešta kapuljaču i izalzi na sledećoj stanici.

POSMATRANJE LJUDI U BANCI, POŠTI, PEKARI, KAFANI...
Stojim u redu, ispred mene sedmoro ljudi, iza troje. Gledam poruke, fotke, beleške u telefonu, nisam znala da će potrajati. Baterija se prazni, telefon se isključuje. Vraćam ga u torbu, gledam u plafon pošte, curka im malo voda u levom uglu... Bakica iza mene, mic po mic, dođe pored mene u nadi da ću je pustiti preko reda... Ogroman kaput kao da ju je progutao, iz kape vire bele lokne. U rukama prebira neke papire, pa ih vraća u torbu. Malo jaukne, onako tiho, pa se uhvati za leđa. Otvara ponvo torbu, vadi novčanik, prebira po njemu, gleda kovanice, okreće ih, broji. U providnom delu male fotografije dva krezuba dečaka. Jedna izgleda starije, druga je nova, a iz jednog džepića viri pohabana lična karta, očigledno doživotna.
– Gospođo, pređite ispred, ja ne žurim – kažem joj. Stisne mi ruku i zakorači napred uz smešak.

ŠPIJUNIRANJE PROFILA NA FEJSBUKU
Da, i meni se desi ponekad, onako često ;) Kad mi dosadi newsfeed, zapitam se šta radi ovaj onaj, pa odem, vidim. Nema ništa strašno u tome, ali kad god to radim, pazim da niko ne vidi. Valjda voajerizam podrazumeva i određenu dozu straha da vas ne uhvate, valjda nas to uzbuđuje. Ponekad gledam profile ljudi koje ne poznajem, koji žive na drugoj strani sveta. Gledam njihove fotke, kako se provode, kako rade, slike njihovih obroka. Pitam se šta sad rade, u ovom trenutku. Ne znam, nekako mi je drago kad ih vidim nasmejane na tim slikama. Osećam se sigurnije na ovoj planeti.