Volim ljude.
Volim da posmatram ljude.
U prevozu, na ulici...
Nekad su lepi, nekad nisu.
Tj. nekad su MI lepi, nekad nisu, zavisi od toga kako sam ja.
Jutros sam bila dobro.
Ljudi su bili lepi.
Lepe usne, lepa koža, kosa sa kojom bih se igrala da je društveno prihvatljivo strancima dosirivati kosu bez njihovog odobrenja, imaju i lepe oči. Neke svetle, neke tamne, neke žene su savršeno našminkane, neke bez šminke.
Neki pospani idu putuju u svoje kancelarije, neki mlađi se vraćaju kući.
Svi gledaju kroz ono u šta gledaju, neki kucaju poruke na telefonu. Svi su tu, ali nisu. I ne krivim ih, autobusi nisu posebno zanimljiva mesta, osim, eto, meni
Ako me uhvatite kako vas gledam u busu i pomislite kako, u stvari, gledam kroz vas zadubljena u svoje misli, grešite, gledam baš u vas, proučavam vas.
Pokušavam da pomoću vašeg lica saznam nešto vašem životu, prvim ljubavima, prvim razočarenjima, da li imate dece i kakvi su vam roditelji.
I dopada mi se šta ste obukli za posao, školu, faks. Sviđa mi se i vaš parfem.
I vaše bore smejalice i vaše bore mrštilice.
Prevoz i nije tako loš, u njemu može da se nauči mnogo toga.
Sećam se jedne žene, svakog detalja na njoj.
Bila je visoka, plave kose, u 60-im godinama, očuvana, lepa, imala je stila i neki boemski šarm.
U njenom stavu se videla drskost, ali ne i bahatost.
Svi smo ušli u razdrndani kombi, čekajući da krenemo, a ona je iz tašne svojim dugim prstima sa noktima nalakiranim u crveno izvadila paklu nekih dugih cigareta, uzela jednu, prislonila na usne namazane diskretnim karminom i zapalila je.
Utom joj je vozač rekao: “Nije trebalo da zapalite, sad ćemo krenuti”.
Ona ga upita: “Zašto?”
„Pa protraćili ste cigaretu, kaže”.
„Vidite, neki protaće ceo život, a ovo je samo cigareta. Uvek postoji druga”, reče ona i zgazi tek upaljenu cigaretu.
Volim ljude.
Volim da posmatram ljude.
Нема коментара:
Постави коментар