Jesam li ja lepa kao ti?

Upravo gledam neki beauty tutorijal i shvatam da ga ni ne gledam, tj. ništa što ta devojka priča i objašnjava, gledam u nju.

Kako je lepa. Ima divne plave oči, duge trepavice i prelep osmeh. Stidljiv i podsmešljiv.

Priča ona tako nešto, pokazuje šta je obukla.

Pitam se da li zna da je lepa, kao i većina drugih devojaka, kao i ja.

Pitam se otkud nam uopšte to pitanje.

Svaki dan ustanemo, umijemo se, dignemo glavu, obrišemo lice, pogledamo se u ogledalo, nekad se nasmejemo zamršenoj kosi, nekad se namrštimo podočnjacima, a onda se obučemo trapavo i pospano. Fina suknja, seksi čarape, a preko njih sokne sa štrumpfovima...

A onda priđemo ogledalu sa kolekcijom šminke. Pa da počnemo. Udahni duboko, skloni kosu s lica. Nađi prajmer, pa ide BB krema, korektor, puder u kamenu, olovka za obrve, gel za obrve, bronzer, rumenilo, senka za oči, ajlajner, maskara, labelo, karmin. Pusti kosu, očešljaj je, uvij. Pogledaj se u ogledalo, smešak samo jednim uglom usana, pa namignemo same sebi dok ostatak ukućana čvrsto spava.

Obuj cipele, stavi parfem, stavi šal, kaput, namesti beretku, ispravi se, pogledaj kako sve to izgleda otpozadi, namesti i tu loknu koja se izvrnula. 

Voziš se u autobusu, pored tebe devojka, savršen manikir, prelepa nijansa roze, baš odgovara njenom tenu...

Izlazim iz autobusa, prilazim stanici, vidim sebe u izlogu, dopada mi se, baš sam simpatična pojava.

Na poslu - moje devojke, kako su lepe, sve imaju poneki novi savet ili preparat ili karmin ili lak koji pokazuju, lakiramo nokte u pauzi za ručak, ponekad.

Kraj radnog vremena, popravljamo karmine i kreone, polazak!

Gledam sve te devojke na Instagramu i Fejsbuku, sve lepe, sve foto-šopirane ili provučene kroz filtere, ni ja ne mogu bez tih filtera, valjda zato što o foto-šopu ne znam ništa.

Kao da nam treba filter, kao da nam treba išta, ali mi to volimo, samo što smo u toj igri prerušavanja ili isticanja aduta zaboravile upravo poentu svega. Da je to samo igra, kao kad smo bile male, kad mama ode negde, a mi joj maznemo haljinu koja nas "proguta", "uplovimo" u cipele na štiklu ko u čamce, polomimo joj karmin i stavimo dva usijana kruga rumenila. Ko male spodobe.

U jednom trenutku ni ta šminka više ne pomaže, stalno nismo dovoljno lepe. A prelepe smo, napirlitane ko transvestiti. Fenomenalne smo! 

Predlažem da počnemo da verujemo majkama, bakama, momcima... 

Lepe smo, proklete da smo! 

Ti mi se tako sviđaš, tako lepo pričaš

Volim ljude.

Volim da posmatram ljude.

U prevozu, na ulici...

Nekad su lepi, nekad nisu.

Tj. nekad su MI lepi, nekad nisu, zavisi od toga kako sam ja.

Jutros sam bila dobro.

Ljudi su bili lepi. 

Lepe usne, lepa koža, kosa sa kojom bih se igrala da je društveno prihvatljivo strancima dosirivati kosu bez njihovog odobrenja, imaju i lepe oči. Neke svetle, neke tamne, neke žene su savršeno našminkane, neke bez šminke.

Neki pospani idu putuju u svoje kancelarije, neki mlađi se vraćaju kući.

Svi gledaju kroz ono u šta gledaju, neki kucaju poruke na telefonu. Svi su tu, ali nisu. I ne krivim ih, autobusi nisu posebno zanimljiva mesta, osim, eto, meni

Ako me uhvatite kako vas gledam u busu i pomislite kako, u stvari, gledam kroz vas zadubljena u svoje misli, grešite, gledam baš u vas, proučavam vas.

Pokušavam da pomoću vašeg lica saznam nešto vašem životu, prvim ljubavima, prvim razočarenjima, da li imate dece i kakvi su vam roditelji.

I dopada mi se šta ste obukli za posao, školu, faks. Sviđa mi se i vaš parfem.

I vaše bore smejalice i vaše bore mrštilice.

Prevoz i nije tako loš, u njemu može da se nauči mnogo toga.

Sećam se jedne žene, svakog detalja na njoj. 

Bila je visoka, plave kose, u 60-im godinama, očuvana, lepa, imala je stila i neki boemski šarm.

U njenom stavu se videla drskost, ali ne i bahatost.

Svi smo ušli u razdrndani kombi, čekajući da krenemo, a ona je iz tašne svojim dugim prstima sa noktima nalakiranim u crveno izvadila paklu nekih dugih cigareta, uzela jednu, prislonila na usne namazane diskretnim karminom i zapalila je.

Utom joj je vozač rekao: “Nije trebalo da zapalite, sad ćemo krenuti”.

Ona ga upita: “Zašto?”

„Pa protraćili ste cigaretu, kaže”.

„Vidite, neki protaće ceo život, a ovo je samo cigareta. Uvek postoji druga”, reče ona i zgazi tek upaljenu cigaretu. 

Volim ljude.

Volim da posmatram ljude.