Oh, koliko puta sam bila u situaciji da me neko pita: E, jesi
gledala sinoć emisiju na X kanalu?
„Nemam TV“, odgovaram ja ravnim tonom.
ŠOK
"Nemaš TV!?
Kako?!
A šta radiš kod kuće, recimo uveče, zar ti nije dosadno?"
Ha! Dosadno! Čoveče/ženo, meni fale sati u danu, fali mi bar još
12 sati da uradim sve što želim!
U početku mi je trebalo nekoliko sekundi da se priberem i
shvatim šta me osoba pita, danas se više ne iznenađujem.
Dakle, TV sam zafrljačila u smeće negde oko 2009, dakle pri
kraju faksa.
Prvo, krčao je i „padao je sneg često“, drugo - koji će mi?
Da vidimo najpre šta ima na TV-u. Da preskočimo sve gnusne
programe i emisje, poput onih jako popularnih i šatro zabavnih, ne daj bože
nedeljne jutarnje i popodnevne programe.
Kažete, ima filmova na TV-u. Ne seeeri, a inače to ništa ne
može da se odgleda na kompjuteru, kad ti želiš i šta ti želiš, nego mora u
određenom terminu da se sedne i da se gleda ono što ti serviraju i da se svakih
30 minuta čeka po 20 minuta da prođu reklame, ne daj bože i vesti.
Kažete, ima kablovska, pa raznih istoriskijh emisija,
naučnih. Mhm, i to isto ništa ne može da se nađe na internetu.
Da se razumemo, ja savršeno shvatam babe i dede kojima ne
uspevam da objasnim uspešno šta je to internet. Ali mlađe generacije... Da li
je moguće da me to pitate?
Nema ničega lošeg u tome da se ponekad pogleda neka poučna
emisija, ali kako to obično biva (uhvatila sam sebe da radim to na odmoru kad
sam u smeštaju sa kablovskom), ceo dan gledaš History ili Explorer ili slično.
I sve je jako interesantno, ali ja, kao ni vi, ne mogu da izvojim pola dana ili
celu noć da bih gledala u zujeću kutiju.
I koliko mi se puta desilo da odem negde u goste i da svi
gledamo hipnotisano u TV i kao nešto mumlamo usput. I onda se neko, ako imamo sreće, seti da kaže „isključi ovo
govno, molim te, da malo razgovaramo“.
Čak su i moji roditelji u fazonu „pa trebalo bi da kupite TV“.
Ummm... NO!
Ne, nemam TV, neću ga ni imati.
Od kanala broj 1 do do 189 vidimo kako je neko brutalno
ubijen, kako je neko silovan, kako smanjuju penzije i plate, kako se porađa
žirafa, kako dete u reklami grli manekenku koja je kao njegova mama, vidimo emisiju
o epidemiji kuge, seriju neku koja se vrti stoti put, putopis iz Papue Nove Gvineje,
neki sport, možda čak i pornić, vidimo predstavnike naše političke scene kako
donose neku važnu odluku – dakle horoor film ili s/f, neke pomije uglavnom. I
tako ukrug dok vam ne pozli, zaboli vas glava ili postanete nadrndani.
Ja umem da budem nadrndana i bez TV-a, hvala lepo.
Neki će reći, pa svega toga što si nabrojala ima i na internetu
koji obilato koristim. Da, ima, ali ja moram da kliknem na to, a onda da se
koncentrišem i pročitam. Žvaćem sadržaj sama, ne dobijam ga već obrađen i
izbačen kroz probavni sistem.
Da smem to da kažem, rekla bih da u televizore pakuju neke
zle tehnologije za ispiranje mozgova. Kad vidimo sve te ljude koji hipnotisani
bulje u šarenu kutiju i skaču kad ih nešto iznervira (sport ili politika, nema
treće), ili mahnito prebacuju programe tražeći nešto što ih zanima, ili se bore
da ukućanima oko toga šta će da se gleda, brinem se i kažem sebi „ćuuuti, ne
govori da nemaš TV, pokušaće da te nateraju da ga nabaviš“.
I da vam odgovorim na pitanje šta radim bez TV-a: to malo
vremena koje imam da provedem kod kuće, provodim čisteći je, čitajući knjige,
pričajući sa dečkom, ili sa gostima, ili pozovem roditelje da vidim kako su,
uspavljujem se iz neki film skinut sa neta ili odmah s vrata padnem u dubok san
premorena, igram se sa mačkama, pišem, pravim planove, idem u kupovinu, bacam
smeće, ušivam čarape, peglam, ...
U stvari, ja ne znam otkud vama vremena da gledate TV?!
Kakve su to kriminalne radnje neradničke!
Kažem ja, taj TV je neka đavolja rabota. A đavo nikad ne
spava. Mora da i on gleda TV.
Ili gostuje u udarnom terminu...
Нема коментара:
Постави коментар