Žena koja nije želela da postane supruga i majka

Rodiš se kao devojčica, rasteš, budeš slatka, stavljaju ti tračice po kosi i oblače te u roze. Porasteš još malo, pitaju te kad će da se uozbiljiš, zašto nosiš samo crno, kada iznerviraš roditelje do granice nervnog sloma kažu ti - videćeš, imaćeš i ti decu, pa će ti biti žao što si nam ovo radila... Onda kao stasaš u devojku, mladu ženu, svi te pitaju - pa kad ćeš da se udaš, a ti se udaš "tek" u 29. godini, svi te pitaju kad ćeš da zatrudniš - jer jelte tako treba... Onda ti kažu da treba da rodiš troje dece, jer je to divno...

Smeškaš se, a u sebi doživljavaš nervni slom.

Ponovo su te stavili u isti koš sa celokupnom ženskom sortom. Sve mora da bude tako kako "je normalno". Ali ti odrastaš u tamnoj odeći, ti odrastaš uz muziku koju zovu đavoljom rabotom, ti odrastaš bez želje da se udaš da bi se, eto, udala i da rađaš decu jer, eto, tako treba.

Nikad nisam sanjala da se udam, nikad nisam želela decu. Sve što sam htela jeste da živim svoje "normalno".

I onda je naišao on i ja sam se udala za njega jer sam tako htela, jer samo sa njim mogu da ostarim, samo sa njim mogu da budem kao da sam sama. I nosila sam belu venčanicu, i bacila sam bidermajer, i na svadbi su prštali narodnjački hitovi (grom i pakao), i bilo mi je lepo.

Onda je prošla jedna godina, naravno da je do tada trebalo da zatrudnim jer je tako "normalno", ali nisam. I trudili smo se, instalirala sam aplikaciju za ovulaciju, kupila sam maybe baby, brojali smo dane, dizala sam dupe na jastuk nakon seksa. Ništa. I onda sam pomislila da sam ja kriva. Odnosno da pokušavam da imam dete jer tako treba. I onda sam priznala mami da nikad nisam žežela decu i da možda zato ne mogu da zatrudnim.

Pokušala je da mi objasni da su deca radost. Ali ja to već znam. Samo ne osećam to ushićenje koje žene osećaju u vezi sa decom, a ko za inat deca me vole. Valjda zato što ih nikad nisam posmatrala kao decu, već kao male ljude, genijalne ili debilne. Bez pardona. Bez obraćanja sa visine. Bez zabrana koje nisu praćene objašnjenjem.

I onda sam se preispitivala danima, mesecima, otišla sam kod ginekologa da vidim postoji li fizički problem. Nije postojao... Nakon saveta lekara i praćenja "instrukcija", rekla sam mužu ono što sam zaista mislila.

Da je meni naš život lep i bez deteta i da mi to nije potrebno da bih bila srećna sa njim. I da je dete dobrodošlo kad god odluči i ako odluči da dođe. Složili smo se oko toga. U trenutku tog razgovora, ja sam već bila trudna. Prvi put trudna u 30. godini, prvi put majka u 31. Rekli bi neki - malo je okasnila - u odnosu na "normu".

I bila sam srećna kad sam saznala, ali nisam vrištala niti plakala. Prihvatila sam ga. Kao i dve mačke koje povraćaju po stanu, ogromnog psa koji se s vremena na vreme pokenja po stanu, mog muža koji stoički trpi sve moje ispade (posebno sada) i sebe, ženu koja nije želela da postane supruga i majka, a sada jedva čeka da bude velika kao kit usred zime i da tera muža u radnju po snegu da se ona ne bi okliznula.

Šta znam, valjda je to normalno.

Pogledajte moj vlog

Tog optimistu treba tući usranim demagogom

Sasvim običan dan. 

Pun pehova doduše ;)

Ustajem u 6 h ko vampir, smrzavam se, prozori su odškrinuti da bi se izluftiralo od sinočnjeg gošćenja, pušenja cigareta.

Mačke odlepile, mjauču, hoće da jedu, da piju vode, da “pričaju” sa mnom.

Maskarom trepnem na donji hapak, auć, briši, obrisa se i kortektor, liži kapak, nadolepi korektor. Sredi te donje trepavice.

Budi mi se Čovek, nadrndan i on kao ja, imamo neku diskusiju kojoj nije vreme. Tako rano ljudi treba da se dogovaraju maksimum oko toga šta će da jedu.

I tako diskutujemo ceo cabn oko gluposti i na kraju se sve završi sa “volim te, i ja tebe, cmok, cmok” i cela ta svađa bila je glupa i oko gluposti, ali šta će ljudi koji su usmereni jedni ka drugima, sa kojima dele i sreću i nervozu.

Pa baš to, pored toga što uživaju zajedno, oni su toliko zajedno da počinju i da riču jedni na druge.

Strašno je to, stresno i zamara, a ishod je uvek isti - pomirenje.

U stvari, da vidimo zašto komplikujemo sebi živote. 

Osim ako ne psotoje neki konkretni problemi zbog kojih bismo se opravdano nervirali, treba nas sve tući.

Imamo šta da jedemo, imamo šta da pijemo, obučeni smo, obuveni, imamo krov nad glavom, zdravi smo, imamo voljenu i ljubljenu porodicu, prijatelje, srećni smo u ljubavi, još ako imamo kućne ljubimce! Ihaj!

A naše žalbe se odnose na - ko če šta da uradi, ko će da ode u kupovinu, ko će da plati račune, ko nije uradio ovo ili ono, kad i kako.

A zašto nam je to važno (osim što smo mahom control frikovi)?

Uglavnom zato što smo nezadovoljni nekim svojim učinkom, što pokušavamo da reflektujemo na okolinu, a to sve jer smo optimisti.

Da, optimisti. 

Jedno zanimljivo istraživanje s decom je odličan primer za to. Dali su deci činije pune vode - do vrha. I onda im rekli da pređu neku distancu, ali da ne prospu vodu. Naravno, deca su se gegala i sva su prosula po malo vode.

Kad su ih pitali zašto se to desilo, većina odgovora je glasila - duvao je vetar, zemlja je neravna, prepunjena je činija, nije dobra ova moja činija, a samo je jedno dete odgovorilo da je ono samo krivo zato što je prosulo vodu.

Ispostavilo se da taj dečak dolazi iz porodice u kojoj su poremećeni porodični odnosi i  gde se dete oseća zapostavljeno.

Svi IZGOVORI ostale dece označeni su kao optimizam.

Naći za sebe neki izgovor, ne kriviti sebe. 

E sad, u tome ne valja preterivati. Treba preuzeti odgovornost za svoje postupke, ali ne baš sve i uvek. Treba malo sebe braniti, maar i na račun vetra.

Ali ne i na račun ljudi koje volite.

Da ih ne bi neki vetar odneo. 

U prevodu, treba me tući zbog preteranog optimizma ili čak, kako moj čovek kaže - demagogije. :D 

Kad se pomešaju histerija i panika, nastaje ljubav

Znate onaj osećaj kad se zaljubite?

Kad vam se neko dopadne?

Setila sam se toga sad za Dan zaljubljenih i pred svoju godišnjicu.

Kažu neki da su svi ljudi na svetu isti. 

Ne slažem se.

Ali se se slažem sa tim da svi imamo ista osećanja. 

Posebno isto volimo.

Isto se zaljubljujemo.

Isto smo nervozni pre nego što treba da se vidimo sa osobom u koju smo zaljubljeni. To stanje je poput mešavine histerije i panike. 

Smešno mi je sad to nešto.

I tako to traje...

Posebno u periodu udvaranja.

Evo, i sad mi  zastaje dah i trnu mi noge i piški mi se.

To je jedno od osećanja koje nikada neću zaboraviti.

A onda paniku i histeriju zameni osećanje mira. A mir dolazi sa ljubavlju.

Kada zavolimo osobu u kloju smo zaljubljeni, kada provedemo neko vreme koje je nama dovoljno da se osetimo sigurno kraj nje, nastupi božanski mir. 

I to je to.

Muž i žena, mačka pečena :D

Jednostavna je životna misija. 

Jer je život = ljubav = mir.

Nije uopšte komplikovan. Dok ga mi ne zakomplikujemo nekim trendovima u razmišljanju.

Meni niko ne treba, sve ja mogu sam/sama. Kul sam.

Jebo trend.

Volite se, ne stidite se, ne komplikujte, živite jedan miran dan. 

I tako svaki dan.

Mir nije dosadan, kako kaže još jedno uvreženo moderno mišljenje.

Mir je cilj.

Srećan vam Dan zaljubljenih. 

Neka bude najdosadniji ikada!