Rodiš se kao devojčica, rasteš, budeš slatka, stavljaju ti tračice po kosi i oblače te u roze. Porasteš još malo, pitaju te kad će da se uozbiljiš, zašto nosiš samo crno, kada iznerviraš roditelje do granice nervnog sloma kažu ti - videćeš, imaćeš i ti decu, pa će ti biti žao što si nam ovo radila... Onda kao stasaš u devojku, mladu ženu, svi te pitaju - pa kad ćeš da se udaš, a ti se udaš "tek" u 29. godini, svi te pitaju kad ćeš da zatrudniš - jer jelte tako treba... Onda ti kažu da treba da rodiš troje dece, jer je to divno...
Smeškaš se, a u sebi doživljavaš nervni slom.
Ponovo su te stavili u isti koš sa celokupnom ženskom sortom. Sve mora da bude tako kako "je normalno". Ali ti odrastaš u tamnoj odeći, ti odrastaš uz muziku koju zovu đavoljom rabotom, ti odrastaš bez želje da se udaš da bi se, eto, udala i da rađaš decu jer, eto, tako treba.
Nikad nisam sanjala da se udam, nikad nisam želela decu. Sve što sam htela jeste da živim svoje "normalno".
I onda je naišao on i ja sam se udala za njega jer sam tako htela, jer samo sa njim mogu da ostarim, samo sa njim mogu da budem kao da sam sama. I nosila sam belu venčanicu, i bacila sam bidermajer, i na svadbi su prštali narodnjački hitovi (grom i pakao), i bilo mi je lepo.
Onda je prošla jedna godina, naravno da je do tada trebalo da zatrudnim jer je tako "normalno", ali nisam. I trudili smo se, instalirala sam aplikaciju za ovulaciju, kupila sam maybe baby, brojali smo dane, dizala sam dupe na jastuk nakon seksa. Ništa. I onda sam pomislila da sam ja kriva. Odnosno da pokušavam da imam dete jer tako treba. I onda sam priznala mami da nikad nisam žežela decu i da možda zato ne mogu da zatrudnim.
Pokušala je da mi objasni da su deca radost. Ali ja to već znam. Samo ne osećam to ushićenje koje žene osećaju u vezi sa decom, a ko za inat deca me vole. Valjda zato što ih nikad nisam posmatrala kao decu, već kao male ljude, genijalne ili debilne. Bez pardona. Bez obraćanja sa visine. Bez zabrana koje nisu praćene objašnjenjem.
I onda sam se preispitivala danima, mesecima, otišla sam kod ginekologa da vidim postoji li fizički problem. Nije postojao... Nakon saveta lekara i praćenja "instrukcija", rekla sam mužu ono što sam zaista mislila.
Da je meni naš život lep i bez deteta i da mi to nije potrebno da bih bila srećna sa njim. I da je dete dobrodošlo kad god odluči i ako odluči da dođe. Složili smo se oko toga. U trenutku tog razgovora, ja sam već bila trudna. Prvi put trudna u 30. godini, prvi put majka u 31. Rekli bi neki - malo je okasnila - u odnosu na "normu".
I bila sam srećna kad sam saznala, ali nisam vrištala niti plakala. Prihvatila sam ga. Kao i dve mačke koje povraćaju po stanu, ogromnog psa koji se s vremena na vreme pokenja po stanu, mog muža koji stoički trpi sve moje ispade (posebno sada) i sebe, ženu koja nije želela da postane supruga i majka, a sada jedva čeka da bude velika kao kit usred zime i da tera muža u radnju po snegu da se ona ne bi okliznula.
Šta znam, valjda je to normalno.
Pogledajte moj vlog
Нема коментара:
Постави коментар