Dan mrmota u banana-državi

Nedelja je.

23h.

Sedim sa nekim prijateljima kod kuće, pijem vino, počinjem da cupkam nogom.

Trebalo bi da legnem.

Sutra mi je Dan mrmota. Da, slavim.

Znam da i mnogi drugi ljudi slave ovaj praznik. Čini mi se ponekad da je nacionalni.

Živim u zemlji Srbiji, gde pošten narod nema ’leba da jede, a ako ima, kao ja, rob je sistema, države, da ne imenujem sad persone, ugasiće mi blog, a najveći je rob – samog sebe.

Da pojasnim – imati ’leba za jesti uključuje imanje i te kako potrebnog posla, do kojeg smo došli kopanjem, grebanjem, laktanjem, a diploma je samo bonus. Ali isključuije zimovanje, letovanje, izlaženje do ranih jutarnjih sati... Jer ako radite radite, nemate za to vremena. A ponekad ni snage.A kasnije ni volje.

Da pojasnim još malo, a i da se ne lažemo – slavljenje Dana mrmota je lični izbor, lična ambcija, lična glad...

Nego, da rezimiramo moj IZBOR, pa ga uporedite sa svojim:

Ponedeljak:

Sat mi pruža zadovoljstvo tahikardije u 6.40, hranim mačke, pijem lekić, higijena i oblačenje, šminkanje, izlazim sa svojim paketićem sa ručkom.

Na poslu sam za sat i po, tu sam osam sati, kod kuće sam za malo više od sat i po, ako svratim po gorenavedi ’leb, tu sam za dva i po sata.

Oko 20 h večera, malo popričam sa svojim voljenim bićem, spavanje.

Utorak: 

Sve isto do povratka kući. Tu imamo obrt!

Na drugom poslu sam za sat.

Radim do ponoći.

Dolazim kući, higijiena, hranjenje s nogu, u krevet.

Sreda:

Budim se u 8, hranim mačke, pijem lekić, higijena i oblačenje, radim od kuće, hvala bogu.

Posle osam sati presvlačenje, šminkanje, hranjenje, palim na drugi posao.

Radim do 3 ujutru.

Napomena: Radim u medijima, pre nego što neko nešto drugo pomisli kad vidi ovih tri ujutru :D

Četvrtak:

Budim se ne znajući koji je dan i sat, skačem, zakasnila sam! A ne, radim od podne, dok putujem mislim otkud svi ovi ljudi, a da, 11 sati je...

Radim osam sati, uveliko je mrak.

Ne mogu da svratim u prodavnicu u komšiluku, sve su zatvorene, 22h je. 

Jedem, tuširam se, spavam

Petak:

Opet zvoni je*eni alarm! Da me ne budi telefon, razbila bih ga u tri lepe p***... na sitno, u prah!

Ok, anger management... terapija nekada u budućnosti – zapisano.

Mačke mjauču, sapliću me, hoću da poludim, kasnim na bus, trčim, nisam ponela rukavice, pada kiša, ode bus ispred nosa.

Na poslu sam za sat i po, kosa mi je prljava, volim svoje kolege, ali podavila bih ih ko mačiće... Pokušavam sa kumba jaaaa kumba jaaa. Je*eš ovo sra*e, odoh da popušim cigaretu na terasi. Prođe 8 sati.

Za dva i po sata sam kući, svratila u radnju, već se prazne zalihe od prošle nedelje.

Večera, malo plakanja na ramenu voljenog bića od umora, stresa, kuća-poso režima.

Padanje u komatozno stanje.

Subota:

Budim se nesigurno u 12.30, glava puca, telefoni se poisključivali. Moje voljeno biće mi kuva kafu, ne da mi više da spavam.

Nije mi dobro.

Ustajem, pijem kafu, idem u prodavnicu da dovučem ono što nisam imala snage sinoć.

Onda sledi čišćenje kuće.

Onda neko dođe, kafa, jedna druga treća, osećam se ranjeno.

Zaspim sa migrenom

Nedelja: 

Osećam se živooo! Ojha!

Ala je lepo, razmišlajm gde ću, šta ću pre, da vidim roditelje, prijatelje, da se prošetam, da čitam.

Eh, a što je nedelja samo jedna?

Mogu li ja dve da dobijem pošto radim dva posla? Trep, trep...

I dok ja tako trepćem, već je 23h.

Sutra slavim Dan mrmora, čoveče, zamalo da zaboravim, daj da se spremim.

A vi, šta vi slavite?