Imam jednu žalbu – za medalju!

Probudim se odlučna jutros.

Rešila sam da se ne žalim ni na šta nedelju dana!
I zabrljala čim sam otvorila usta. U stvari, i pre toga, čim sam imala prvu misao u glavi, koja glasila: Jao, kako mi se spava...

’Beš mu sve! A baš sam čvrsto rešila da obavim taj eksperiment, i to uspešno.

E, sad, znam da to nije samo moja boljka, svi se žale na našto često. Samo ponekad nisam sigurna da li se žalim iz navike ili zato što mi je stvarno teško.
Lako se čovek navikne da kukumavči i čeka nekoga da ga spase. A malo je teže ćutati i delati, probijati se kroz rudnk kljakavom motikicom, a svaki čas može da vam se sruči sve na galavu.
Valjda zato često osećamo kao da nosimo teret celog sveta na ramenima.

Da pogledamo hronološki:

•    Ustanem, žalim se na rano ustajanje
•    Na slab pritisak vode.
•    Na gužvu u saobraćaju. 
•    Na izbor muzike u prevozu.
•    Na milion obaveza na poslu.
•    Na dug put nazad s posla.
•    Na red u prodavnici, na grejanje u prodavnici (hoće da nas pobiju)
•    Na nered koji zateknem kod kuće.
•    Žalim se ako me boli glava, ako sam gladna, ako mi se spava.
•    To već počinje toliko da me smara da se sad žalim na samu sebe.

Tako možete da postanete jedan od onih koji je vikao „vuk!“, pa kad stvarno imate problem, niko ne obraća pažnju na vas.

Pa čak i kada se ne žalite, uvek se nađe neko ko želi vama da se požali i vi onda saosećate, priznavajući da je predmet žalbe vredan žalbe i tako to postane tvoj problem, iako nije.

To je postala tako česta pojava da se prosto iznenadim kada mi neko na pitanja „Šta ima, kako si?“ odgovori sa „Super sam, sve je ok“.

U šoku sam, jer obično čujem „Evo, nekako guram“ ili „Sranje je, ali šta da se radi“ ili me odmah povuče za rukav i povede u svom pravcu, bez obzira što sam krenula u suprotnom i ispriča mi celu svoju „tužnu priču“.

Sve sami smarači, uključujući i mene.

I tako se nešto mislim... Ko zna, možda sutra konačno započnem taj eksperiment.
Javiću vam koliko sam izdržala.