Zlo u ljudima je ko gov*o na usnama

Najbolje obožavam zle ljude.

To su mi omiljene vrste organizama. Oni što se navodno bore protiv tebe a, u stvari, bore se sami sa sobom. Neuspešno.

Pitam se da li postoji istinsko zlo u nekome. Verujem da su ljudi u suštini dobri, ali eto desi se ponekad da naiđe neko čiji su postupci baš to – čisto zlo, otrov. 

I dok se ja bečim u neverici oni sipaju taj otrov ko iz fontane. 

Svaka čast! Bravo, piće za vaš sto.  

Samo jedna stvar pre nego što se vratite palacanju račvastim jezikom – znate, to vam je seljački, ali ne ono zemljoradnički, nego seljana u duši. Ojha!

Dakle, obriši se, imaš malo izmeta oko usta. 

Ako ti nije dovoljno da nagađaš o tome ko sam ja i kakva sam, hoćeš da dođeš na kafu?

Pitaj me sve što želiš, nema potrebe da izmišljaš. Ko zna, možda je istina sto puta gora od tvojih fantazija o meni. 

Da, mora da ne spavaš noću misleći o mojim delima i nedelima.

Znaš, ljudi se od toga leče - lekovima i psihoterapijom.

Frustracija je to, sinko moj.

Da l’ je od nejebice i loše jebice ili je zbog promašenog života ili ljubomore ili je jednostavno zlo, istorija nikad nije otkrila.

Ti mene ne poznaješ, ja tebe ne poznajem. Ja o tebi ne govorim, ti jedva čekaš da o meni pričaš. 

A jebem te idiota. Možeš da imaš sto fakulteta, da budeš najuspešnija osoba na svetu, ne vredi ti ako si glup ko k*ac. A jesi.

Mogla bih ti svašta reći, mogla bih da te sahranim jednom rečenicom, ali umesto toga reći ću ti ovo:

Želim ti da te posluži zdravlje, da doživiš duboku starost, jer tebi si ti najveća kazna.

A sad odjebi, radim nešto što tebe sablažnjava, sveta osobo plemenita.