Idu ispred mene dva dečaka, prvaci, poskakuju im rančevi na leđima, nešto čavrljaju "jako ozbiljno", mlate rukama. Stajemo sve troje na pešačkom i čujem deo razgovora koji glasi ovako:
- Šta te boli kurac, pozovi je.
Spuštam pogled na te čovečuljke, gledam ih raskolačenih očiju, a između nas ambis, pravi generacijski jaz.
Drugi dečak odgovara:
- Ma da, pa šta može da se desi, da me otkači.
Dođe mi da čučnem ispred njih i da ih prodrmam za ramena.
A onda nam staje automobil da pređemo ulicu, u stvari, staje njima jer su mala deca....
Hmm, dok ih ostavljam iza sebe, pokušavam da setim kakva smo mi deca bili, kakve smo stavove i rečnik imali.
Jesmo li psovali tako? Milsim da nismo, mada, možda dečaci i jesu.
A jesmo li pričali o simpatijama kao “veliki”?
Da li smo umeli da skupimo petlju i pozovemo simpatiju.
Ili taj strah nastaje tek kasnije - strah od simpatije.
U stvari, detinjastiji smo mi matori.
Pa mi bi smešno, onako na ulici, imam 28 godina i preispitujem svoju hrabrost kad su “simpatije” u pitanju.
I da vam nešto kažem, odrasli su velike zentare.
Svi smo bar jednom propustili neku priliku iz straha ili zbog ponosa, sujete koja bi mogla biti povređena.
Sramota je to, pozvati prvi, posebno kad se već nešto desi, pa se posle pokvari, pa sad treba neko prvi da nazove.
Ume tako da prođe nekoliko meseci, ali i godina.
A najhrabriji smo kada savetujemo drugima šta treba i kako da urade i da se ne plaše.
A kad sami treba da pozovemo ili pošaljemo poruku, krv nam jurne u glavu, nije nam dobro.
Presmešno je.
Samo, eto, nisam razmišljala o toj temi, dok nisu naišla ova deca.
Nadam se da će je pozvati, pa šta bude.
Нема коментара:
Постави коментар