Pijem da zaboravim ako mogu da si priuštim

Ne šalim se.

Pijem svaki dan, poneki preskočim.

Kada dođem kući posle posla mrtva umorna i nervozna, sve što želim jeste da se istuširam, jedem, poljubim voljeno biće, izgrlim mačke i sipam sebi čašu vina. To me opušta, ili bar ja u to verujem.

Da li je ovo alarmantno?
Jesam li alkoholičar ako pijem svaki dan po jednu čašu vina?
Neki kažu da je to zdravo, drugi kako je to pravi pravcati alkoholizam u početnoj fazi.

Ne znam, meni prija, možda čak i previše.

Sve te lepe čaše, lepa bela i crna vina, penušava, mirisna...

Imam ljubavnu aferu sa svim tim divnoćama.... 

A odakle dolaze ti afiniteti? Moguće da je nasleđena ljubav, mada pre mislim da je stečena još u tinejdžesrko doba kada si “morao” da piješ, pa čak i kada ti se nije sviđalo, a onda, posle toliko popijenih flaša, konačno ubediš telo da ti se sviđa i to je ljubav za ceo život.

Nešto kao dogovoreni brak. Isprva se ne volite, ali se podnosite, pa onda postanete prijatelji, pa se onda rodi iskrena ljubav i strast.

I može da traje celog života, ako se ne pretvori u zlostavljanje, zlostavljanje alkohola.

Ja uživam u njegovom društvu, uglavnom se zadržim na jednoj čaši, osim ako sam na nekoj žurci ili druženju ili večeri ili... Ok, tu ću se zaustaviti...

I da se razumemo, nsiam ja jedan od onih vikend-alkoholičara, vikendom skoro nikad ne pijem. Moje pijenje je isklučivo vezano za radne dane. Hmmm, možda je to neka skrivena poruka. 

Skrivena toliko da svi znaju da među novinarima ima najviše alkoholičara, zapravo, ja ne znam nijednog novinara koji ne pije alkohol.

Taj mora da je ili loš novinar ili je napustio dotičnu profesiju da bi se izlečio mentalno...

Čast izuzecima, koji piju neke druge droge, garantovano!

Elem, kad vidim sve te boce u šteku, toplo mi oko srca - crno vino, belo vino, šljivovica, loza, višnjevača, pivo voćno, obično...

Ne moram ni da pijem, samo da znam da su tu, kao što je slučaj s cigaretama - ne moram nijednu da zapalim satima, ali moram da ih imam uz sebe.

Šta je to, alkoholizam ili "hoarder" sindrom?

Mislim da je to živim u banana-državi sindom. Pijem da zaboravim ako mogu da si priuštim. 

Bilo kako bilo, ja se večeras vraćam u svoj topli dom da zavirim u svoj hladni šank na terasi.

Večeras ćemo točiti špricer! 

Čajem od valerijane protiv Marijane

Subota, woohoo, idemo, ceo vikend slobodan. Šta ću prvo – da čistim kuću, da čitam, da se vidim sa nekim meni dragim, da idem u šetnju, u šoping, da gledam neki dobar film?

Od tog silnog maštarenja uspem samo da očistim kuću, uzmem knjigu i zaspim sa njom od akumuliranog umora.

Ok, nema veze, sutra je nedelja, još jedan ceo slobodan dan!

Ustajem, planovi su tu, dan je vedar, doručak, dođu gosti, odu, dođu drugi, malo čitam, malo se bavim svojim hobijima, malo psihoterapijom – što, u stvari, jeste ovaj blog.

Zaboli me glava, nešto me boli stomak, legnem, ne znam šta mi je.

Ah da, sutra je ponedeljak, stara boljka čovečanstva.

Nije da mi je teško što ću da rmbam cele nedelje, nego mi teško što ću prestati da se odmaram.

Jako sam lenja, jednako koliko sam vredna. U stvari, meni je dobro šta god da radim, samo me promene muče. 

Ipak nije lako posle dva dana praznovanja mozga ustati rano, odgegati se do posla.

A jednom kad stignem tamo, obradujem se – i jutarnjoj kafi, i doručku za stolom dok proveravam mailove, i prvoj cigareti, i prvoj histeriji kad vidim šta sve treba da uradim. 

A opet, u nedelju uveče mi je teško, ko da treba da idem na Himalaje, a ne volim da idem uzbrdo. Ipak sam ja Vojvođanka. 

Možda tome svemu pridodaje to što sam control freak, kako svi tvrde, a ja ne poričem.

Sve mora da bude savršeno, sve mora da bude urađeno kako treba i kada mi to nešto ili neko dovede u pitanje, sva se napnem, hoću da eksplodiram. A život jeste niz nešpredvidivosti. To ga čini lepim.

Međutim, ja i spontanost moram da isplaniram. 

Kad me nešto izbaci iz koloseka, moram da sednem malo sa sobom i da kažem: ok, primi strvari onakvim kakve one jesu, sve će biti u redu, pa ne mora sve da bude po tvom i kako si isplanirala, niti sve može uvek da bude isplanirano i izvršeno do detalja koje si sebi zacrtala. 

I kao ja se tako veštački opustim i idem, puštam da me nosi život.

Ummm la la...

HOROR, JEBO TE! 

Ko bre mene sa nosi, to nije povetarac, to je bujica, neće moći tako, a ne!

Zaustavite ove spontane budalaštine, vratite mi moj raspored i svi budite disiplinovani! 

A ljude ne možeš da nateraš da budu vojnici.

Jok.

Pokušala sam, pa znam. Pokušavam i dalje svakog dana. 

Meni ne daj bože da neko da vlast. Pa ja bih uvela diktaturu, ali sve sa osmehom na licu. 

Ja sam monstrum.

I evo, sad sedim i gledam koliko je još sati ostalo do kraja nedelje i šta sve mogu da obavim.

Pravim plan, ponedeljak se približava.

Jedva čekam jutro.

Poslala sam sebi mail šta sve treba da uradim. 

Meni nije frka od pondeljka, meni je frka od mene i da li ću uspeti da obavim sve zadatke koje sam sebi zacrtala, onako kako sam sebi zacrtala i redosledom koji sam sebi zacrtala. 

Niko mene ne može da goni koliko mogu ja.

Baš zbog toga – u stanu, na oba posla i kod roditelja, na policama i u fiokama, strpljivo me čeka po kutija čaja od valerijane – protiv Marijane.