Živela mala od skandala!

Svako kad se rodi lepo može da bira šta će da postane, čime će da se bavi. 

I tako se ja rodim, krenem u školu, završim je, pa fakultet i onda još neke kurseve, školice tra la la i onda postanem novinar. 

Da bih lakše došla do posla lektora. Što i jesam, dakle imam dve profesije, blago meni - podeljenoj ličnosti.

Jednom mi je neko rekao "Jednom kada uđeš u novinarstvo, nema kraja, to ti je kao sekta". Tada nisam shvatala šta je tačno mislio. Danas znam da je tako. 

Od prvog dana u tinejdžerskom magazinu, od prvog intervjua , od navikavanja na telefon, preko rada u velikoj medijskoj kući i potpunog prelaska u web, ja sam se koprcala, pokušavala da promenim sudbinu, ali avaj. 

Kad vide CV - jasno je, ja sam novinar. 

I tako i ostade.

Ima dana kad volim svoju profesiju, ima dana kada osećam kako se davim u govnima kojima s vremena na vreme zapljusnemo narod, koji to, pritom, voli. 

Za nas, medijske radnike, nema razlike između noći i dana, državnih i verskih praznika i običnih dana, ne postoji vikend, Prvi maj, Nova godina.  

I dok se svi sada raduju ovom državnom prazniku, spojiće četiri dana bez rada, ja samo stegnem usta i baš mi drago zbog njih. 

Osećam se kao u nekom s/f filmu u kojem sam radnik u fabrici što nikad ne prestaje s proizvodnjom. 

Ček, pa to je realnost, samo nema kamera. 

Mada, ko zna.

I dok svi ti praznici jesu izmišljotine, ipak je lepo da budete deo tog kolektivnog opuštanja. 

E, pa, prc! 

Nema za tebe!

Ko te terao time da se baviš! 

I stvarno, ko me je terao!

I da li je bilo potrebe? Ne, sama sam došla. A zašto sam došla? Zato što ja to volim, svu tu dramu, dramu na ulici, dramu u tekstu, dramu u redakciji. 

Istina, hoću da povratim kad vidim neke izbljuvotine od postupaka naših “zvezda”, kad vidim neka užasna ubistva bude mi žao, ali više od svega, želim to da objavim i onda da gledam koliko ljudi to čita. 

Užasan sam voajer. I ljubitelj skandala. 

Što se više oni blamiraju, meni je sigurnija plata. 

Bilo bi loše kad bi sve bilo lepo. A možda bi se ljudi i navikli da čitaju lepe vesti. Ne, nisam ni mislia da verujete u to :D 

Dakle, vidimo se i u ponedeljak i u utorak.
Družimo se tokom ovog vašeg produženog vikenda. 
Skandališemo se kasnije. 

P. S. Srećan vam petak, 13!

Čajem od valerijane protiv Marijane

Subota, woohoo, idemo, ceo vikend slobodan. Šta ću prvo – da čistim kuću, da čitam, da se vidim sa nekim meni dragim, da idem u šetnju, u šoping, da gledam neki dobar film?

Od tog silnog maštarenja uspem samo da očistim kuću, uzmem knjigu i zaspim sa njom od akumuliranog umora.

Ok, nema veze, sutra je nedelja, još jedan ceo slobodan dan!

Ustajem, planovi su tu, dan je vedar, doručak, dođu gosti, odu, dođu drugi, malo čitam, malo se bavim svojim hobijima, malo psihoterapijom – što, u stvari, jeste ovaj blog.

Zaboli me glava, nešto me boli stomak, legnem, ne znam šta mi je.

Ah da, sutra je ponedeljak, stara boljka čovečanstva.

Nije da mi je teško što ću da rmbam cele nedelje, nego mi teško što ću prestati da se odmaram.

Jako sam lenja, jednako koliko sam vredna. U stvari, meni je dobro šta god da radim, samo me promene muče. 

Ipak nije lako posle dva dana praznovanja mozga ustati rano, odgegati se do posla.

A jednom kad stignem tamo, obradujem se – i jutarnjoj kafi, i doručku za stolom dok proveravam mailove, i prvoj cigareti, i prvoj histeriji kad vidim šta sve treba da uradim. 

A opet, u nedelju uveče mi je teško, ko da treba da idem na Himalaje, a ne volim da idem uzbrdo. Ipak sam ja Vojvođanka. 

Možda tome svemu pridodaje to što sam control freak, kako svi tvrde, a ja ne poričem.

Sve mora da bude savršeno, sve mora da bude urađeno kako treba i kada mi to nešto ili neko dovede u pitanje, sva se napnem, hoću da eksplodiram. A život jeste niz nešpredvidivosti. To ga čini lepim.

Međutim, ja i spontanost moram da isplaniram. 

Kad me nešto izbaci iz koloseka, moram da sednem malo sa sobom i da kažem: ok, primi strvari onakvim kakve one jesu, sve će biti u redu, pa ne mora sve da bude po tvom i kako si isplanirala, niti sve može uvek da bude isplanirano i izvršeno do detalja koje si sebi zacrtala. 

I kao ja se tako veštački opustim i idem, puštam da me nosi život.

Ummm la la...

HOROR, JEBO TE! 

Ko bre mene sa nosi, to nije povetarac, to je bujica, neće moći tako, a ne!

Zaustavite ove spontane budalaštine, vratite mi moj raspored i svi budite disiplinovani! 

A ljude ne možeš da nateraš da budu vojnici.

Jok.

Pokušala sam, pa znam. Pokušavam i dalje svakog dana. 

Meni ne daj bože da neko da vlast. Pa ja bih uvela diktaturu, ali sve sa osmehom na licu. 

Ja sam monstrum.

I evo, sad sedim i gledam koliko je još sati ostalo do kraja nedelje i šta sve mogu da obavim.

Pravim plan, ponedeljak se približava.

Jedva čekam jutro.

Poslala sam sebi mail šta sve treba da uradim. 

Meni nije frka od pondeljka, meni je frka od mene i da li ću uspeti da obavim sve zadatke koje sam sebi zacrtala, onako kako sam sebi zacrtala i redosledom koji sam sebi zacrtala. 

Niko mene ne može da goni koliko mogu ja.

Baš zbog toga – u stanu, na oba posla i kod roditelja, na policama i u fiokama, strpljivo me čeka po kutija čaja od valerijane – protiv Marijane.