Volim te, depresijo moja

Ok, ispostavilo se da sam u depresiji. Nisam odmah ni skapirala. Dok nije prošlo nekoliko nedelja. Ne, neću pričati u medicinskim terminima i o definicijama. Popiću jedan čaj.

No da vidimo, da seciramo mi tu depresiju. De presija? De te stišće? Iliti kako se manifestuje u mom slučaju. Smenjuje se ništa i očaj.

Ništa: sediš na wc šolji, piškiš, nasloniš glavu na veš mašnu. Čekaš da se bešika isprazni, a onda nastaviš da sediš. Čemu ustajanje uopšte, čemu žurba? Nekako sve odjednom postaje previše komplikovano, previše nepotrebno da se uradi. Zombiran pogled, misli raštkane, memorija pojebana. Ne možeš čak ni na silu da se smeješ. Sve što je bilo smešno pre sada je ravna crta.

Očaj: Sediš u kadi iako si završio sa kupanjem i gledaš kako voda otiče i misliš kako ide nekim tamnim ljigavim cevima i odlazi u tamnu ljigavu kanalizaciju gde žive tamna ljigava stvorenja iz Dosijea X. I nekako ti žao te vode i plašiš se... I tu filozofiju onda primeniš na sve aspekte života. Možda je trebalo ovo da nazovem horor umesto očaj.

No, zašto sam sve ovo napisala? Kao i većina "radno sposobnih" ljudi, ja ne želim da budem letargična, nemam ja bre vremena za to. Ima toliko toga što treba da uradim. Čekaj bre, pa to me je i dovelo u ovu situaciju. Ima toliko toga da se uradi...

Oh, tereti odraslog života na plećima svih nas koji smo u suštini zauvek nesposobna deca, samo ponekad nam uspe da se isfoliramo - to su oni periodi kada nam "dobro ide". I čim krene loše ili se shvatimo da može da krene loše, opla, dete. A kad odrastao čovek oseti da je bespomoćan kao dete - dobije epitete ludaka, depresivca, kažu ne ume da uhvati ukoštac sa realnošću.

I tako se ti uhvatiš ukoštac sa svojom depresijom i ona te obori jer si dete. Rešenje: sedi, sipaj dva pića, zapali dve cigarete, pravi malo društvo depresiji. Ona mora da je strašno umorna od pokušavanja da se sprijatelji sa nekim, a svi je teradu, plačedu kad dođe, drogiradu je, mučedu i ona mora da se bori za opstanak.

Mejbi ako se malo vremena provede sa njom, uspe i da se oraspoloži i prestane da bude toliko depresivna ta depresija.

Volim te, depresijo moja. Koji čaj voliš? 

I posle 15 godina ti bude bolje

Ponedeljak je, a ja sam još mamurna ili pijana, nisam sigurna. 

Izašla sam u subotu, em što sam pila, em što sam pušila cigarete ko hajduk, ali najgore mi je što nisam spavala.

Ja sam spavaholičar, mogla bih da prespavam dan-dva, mogu da spavam u bilo kom položaju, pa čak i na motoru u pokretu.

Mom trenutnom stanju ne pomaže ni to što sam prestala da izlazim, pa sam totalno izgubila kondiciju. Već u ponoć sam bila zrela za krevet, ali avaj, došlo je i tri sata ujutru, za neke i pet, bilo je povraćanja. Ceo paket.

U tri sam samo malo prilegla da se odmorim i probudila sutradan u podne obučena i izgubljena.

Kad prestanete da izlazite, svaka povremena žurka je skoro kao pokušaj samoubistva. 

U nedelju sam bolovala. Ceo dan. Jedva sam ustala, jedva sam se okupala, jedva sam jela, sudovi su se samo gomilali, čak nisam ni pisala, nisam ni lakirala nokte, što inače radim nedeljom - jako bitna akcija za mentalno opuštanje.

Pala sam „u nesvest” oko 16h, a onda je valjalo posetiti roditelje oko 20h. Da sam samo mogla ostati u krevetu, sve bio bilo ok, možda.

Žedna i gladna ceo dan, nisam cigaretu zapalila, kao ni danas.

Dakle, urnisala sam se, a čak se nisam ni toliko napila, niti je to bila neka ludačka žurka. Ali, avaj, ne može se živeti dvostruki život, u ovom slučaju ne mogu se raditi dva posla i izlaziti uveče.

Tj. ja bar ne mogu to da radim, možda ima nekih energičnijih ljudi, ali oni mora da su totalno u k*cu. 

Vidite, ja sam „fazna” osoba, u prevodu bila sam u fazama kad sam izlazila svako veče, kao i onda kada mi se uopšte nije izlazilo.

Izlaženje je full time job. 

Morate u potpunosti da se posvetite takvom životu. Skroz ste u tome, znate šta se kad dešava, ko će tamo da bude, pa čak i dokle će da traje žurka, imate sve kontakte, znate cene pića...

I nije vam ni naporno jer spavate do 14h sutra, pa dok popijete kaficu i jedete, već je 17h, onda lagano okrećete telefone i raspitujete se, dogovarate, još malo pa se spremate za izlazak i eto vas tamo oko 23h do zore, a onda repriza celog procesa dok vam ne pozli.

Onda jedan dan iskulirate da se regenerišete.

A onda sve ponovo, dok vam se konačno ne smuči na trajnije staze.

Onda sledi depresija usled besciljnosti življenja. 

A onda sledi priznanje da ste u k*cu, pa preporod i preraspoređivanje prioriteta.

Veoma šokantna stvar, praćena suzama i mučenjem i menjanjem ritma spavanja, ponovnim sticanjem koncentrace, discipline.

I posle 15 godina ti bude bolje :D 

Onda, da popijemo po jednu, pa da počnemo.